Šta smo onda mi?

"Šta smo onda mi? Lude? Nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do juče smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke reke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osećanjem stida zbog porekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unapred, zato zadržavamo vreme, u strahu od ma kakvog rešenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Hteli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoleli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje.

A sve se plaća, pa i ova ljubav.“

M. Selimović

Poslednje predavanje Dr Zorana Đinđića

Tokom posjete Banjaluci Dr Zoran Đinđić je 21 februara 2003 uvjećnici Banskih dvora održao predavanje studentima na temuNacionalizam i patriotizam.
Ovo je bilo njegovo poslednje obraćanje studentima. BUKA je bilajedini medij koji je ovo predavanje objavio na svojim stranicama.Tokom proteklih godina ovaj govor smo na godišnjicu atentata slali narazne forume i nevjerovatno je koliko je zadržao svježinu i bitnost.Mislim da u Srbiji ne postoji političar koji bi znao ponoviti ovajgovor, a kamo li da ga izgovori sličan. Zoran ga je izgovorio bezikakvog papira ispred sebe, opusteno i energicno istovremeno, kao datek nekoliko sati prije na njega nije pokusan atentat kod Limesa.

U ovom blogu ću postaviti neke od djelova predavanja, zainteresovaniga cjelog mogu procitati na nasim stranicama. Sada mi se ciniaktuelnijim nego ikada.

"....opšta teorija društva i koliko god izgledala trivijalno, vrlo jepoučna jer smo je mi kao narod često zanemarivali i tražili moždaponekad opravdanje u tome da mi nismo u ovome svetu, jer smo nebeskinarod i za nas pravila ovoga sveta ne važe. I tako smo na krajuplaćali ovozemaljsku cenu za teoriju kojom smo željeli da pokažemo dami nismo ovozemaljski. Ali, na kraju je ipak, merodavna ona rampa gdevam naplate cenu. Ako se ona nalazi na zemlji, onda se vi zemaljskiputnik. Ako vi letite kao anđeo po nebu, onda nemate putarine kojutreba da platite i onda u principu i nema troškova. Čim postojetroškovi to znači vi ste uključeni u jedan materijalni sistem i vimorate da predviđate da li su ti troškovi previsoki za vas da ihpreplatite. Naravno, okruženje u kom mi živimo bilo kao nacija, bilo kao zemlja, ima neke svoje pravilnosti, ono nastaje kroz vekove i sasvim sigurno nije neki haos sa kojim se mi svakoga dana susrećemonego poseduje određene zakonomernosti koje, ako ih pratite, pažljivostudirate, mogu da vam pomognu da se orijentišete i da predvidite štaće se događati..."


"....za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavnirezultati i posledice. I to je osnovna razlika takođe izmeđutradicionalnih i modernih društava. Znači, vi imate mogućnost i imateistorijske primere nacionalizama koji su želeći da je unapredeuništili svoju naciju. Ali to im nije mana. U toj slici svetanajvažnije je bilo da li su oni imali nameru da pomognu svoju naciju.Ako su oni imali nameru, i mogu da dokažu da su imali nameru, oni sunašli svoje opravdanje, jer oni kažu, mi smo iskreno hteli, ali nakraju je to završilo na štetu za našu vlastitu naciju, ali nismo mikrivi nego su krive okolnosti.Ako se setite početka ove priče, okolnosti su takođe deo planiranja.Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da samopostojite vi, onda ste vi Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji okruženje u kome vi morate daplanirate svoju strategiju, i ako to okruženje na kraju odbije vašustrategiju i dovede do neuspeha, onda ste krivi vi, a nije kriv tajsvet. Znači, uvek ako ne uspete da se snađete u jednom okruženju nijekriva priroda. a međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje,tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnihrazmišljanja. Tu postoje odnosi snaga, sila i vi to treba da razumete i kroz sve nekako da prođete, a da ne nastradate. Onaj ko moralizujetu sitaciju i ko kaže, ja imam namere i sa tim namerama onda ulazi unešto i na kraju dobije po glavi. je ili naivan ili nesposoban. To je,zapravo, karakteristika tih tradicionalnih društava gde se ono što jeupravljanje društvom moralizuje ili ideologizuje. I da se kaže, miželimo nešto, mi imamo dobre namere, mi imamo dobre motive, a da lićemo uspeti, to ne zavisi od nas, to zavisi od nečega drugoga, pa akone uspemo, onda kažemo, verovatno postoji neka svetska zavera koja jenaumila da sve naše namere osujeti. I onda smo mirni, jer smo našli obrazloženje zbog čega nikad ne uspevamo.Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na nečem modernom oblikukao što je patriotizam, onda ćemo umesto etiku namera imati etikuodgovornosti i gde ćemo praktično umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, da obrazlažemo zašto su ti rezultati takvi kakvi jesu, i da umesto da držimo moralne govore da smo mi dobri i kakva sve pravaimamo, vršićemo detaljne analize koliko šansi, sve to što mi želimo,ima da uspe. I onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemotražiti opravdanje za motive. I to je ogromna razlika. I na tojrazlici se lomi pitanje da li mi kao srpski narod možemo da uđemo u21. vek, sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta, ili ćemo pokušati da izgradimo neke mehanizme modernih društava u industriji, u privredi, u institucijama, a u svojoj svesti ćemo zadržati jedan arhaični vid kolektivnog identiteta koji će se bazirati na tommoralističkom pristupu, gde odgovornost nikada nije na onima kojisprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju koje možda nećeprihvatiti tu aktivnost nego će je odbiti.Znači, jako je važno da se nekom refleksijom naše istorije vidi, štasu to razlozi što smo mi često doživljavali neuspehe, a da pri tomeniko nema osećaj da polaži neke račune i niko ne misli da je ongrešio, i svi misle da su drugi krivi. I da li je to jedna pozicijakoja u budućnosti bar obećava manje poraza nego u prošlosti. Ja mislim ne. Ja mislim da je to pozicija koja u budućnosti u priličnoj merigarantuje da doživljavamo ono što smo doživljavali u prošlosti. Znači ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete daćete dobiti isti rezultat kao što ste dobijali i ranije. Ako je tajrezultat bio loš, menjajte pristup. Ako nećete da menjate pristup,nemojte da se žalite što ćete opet imati ponovo iste rezultate. Značiako želimo da budemo uspešniji u 21. veku nego što smo bili u 20.veku, mi moramo da redefinišemo svoj odnos prema sebi i prema svomokruženju, analizom trendova koji se događaju u svetu...."


"...Razlika između etike i morala je vrlo bitna, jer to šta je dobroza jedan narod kroz jednu javnu diskusiju - to je etika. Moral jepitanje namera da ja kažem to je dobro. Ja mislim da je to dobro i jaću to da radim jer su moji motivi dobri. To što će se to na kraju desiti katastrofalno ja nisam kriv, ja sam to iz dobrih namera uradio.Ja to prezirem. Mislim da je to jedan izgovor slabijih. Mene neinteresuju namere. Mene intersuju posledice. Svako ima dobre namere imislim da je to stvar pristojnosti. Ja nemam nameru da diskutujem onečijim namerama. Podrazumevam da svako ima dobre namere. Ali to jetoliko trivijalno da me to ne interesuje. Mene interesuje šta sledi iztoga. Ako ne sledi neka posledica koja je korisna mene dobre namere neinteresuju. Ako sledi, to što će neko da kaže to su motivi ovakvi ilionakvi, ni to me isto ne interesuje. U javnom životu mene interesujuposledice koje su dobre za tu zajednici u kojoj se taj javni život sprovodi. Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li je na Božijoj pravdi, na nekoj drugoj pravdi zasnovano ili nadobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice kojatreba na kraju da uspe. Ne može ništa da se sprovede bez tehnologije.I, namere bez instrumenata su lepe želje. I, naravno, instrumenti bezetike mogu da budu užas, jer i Auschwitz je savršentvo tehnologije,ali savršenstva da bi se ostvario zao projekat. Znači, mora da jednazajednica neprekidno diskutuje o tome šta je dobro za nju i da upolitici traži instrument za sprovođenje toga. I utoliko jedna rasprava o vrednostima i ciljevima je za svaku ljudsku zajednicuneizbežna. I nikada politika neće postati tehnologija, jer se uvekpostavlja pitanje: a čemu to služi. Ako to ne služi ljudima koji u tojzajednici žive, onda je to jedna otuđena moć koju ljudi treba dasruše. I naravno da će oni da je sruše, jer zašto bi davali svoježivote da bi neko drugi u njihovo ime sprovodio svoje ciljeve..."


"...Mislim da mi kao narod imamo problem sa time što su naši liderisuviše egocentrični i samozaljubljeni i oni misle da sve postoji samozbog njih. Na zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava lider je činovnik naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred iu onoj meri u kojoj on daje neki plan gde nacija može da uspe na tomputu. Može da pogreši. Ali onoga trenutka kada on svoj neki interesstavi iznad interesa nacije i kaže: mada sam ja postao problem, janeću da se sklonim, jer, eto, ljudi me podržavaju- tog trenutka ongubi kredibilitet. I samo još nešto da kažem na jednu bolnu temu zanas: zbog čega je na Balkanu politika mnogo više mitologizovana nego uovoj klasičnoj centralnoj Evropi. Zbog toga što smo mi imali problemsa nacionalnim državama. Mi smo bili praktično narodi u stranimdržavama. Imali smo Austrougarsku i Tursku imperiju i u tim imperijamakoje su bile države smo mi imali neki svoj položaj, ali nismo imalisvoju državu. I onda se taj kolektivni identitet ostvarivao krozetnički identitet, nije mogao da se ostvaruje kroz političke institucije jer ih nije bilo i nije moguće da ih bude. Pošto kolektivni identitet postoji, on se izražavao kroz jezik, kulturu iveru jer su to bili jedini atributi za prepoznavanje zajednice. Nijebilo države nego je bila zajednica. Da nekoga pitate ko je najboljistručnjak za jezik, kulturu, veru - pisci, pesnici, popovi - da li suoni najbolji predstavnici jednog modernog identiteta. Ne baš. Zašto?Zato što oni teže preterivanjima, teže isključivosti, teže poeziji,mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku uposlednjih sto-dvesta godina, vi ćete videti da u njoj ima višepropovedi nego političkih programa. To se prikazuje kao političkiprogram. Ali kada vi to pročitate i vidite da se tu nude u priličnojmeri neproverljive stvari, razne priče iz prošlosti, razni simboli,sve ono što nije loše kao deo neke opšte političke kulture, ali jevrlo loše ako treba da bude deo jedne operativna politika u kojoj vamtreba jasan plan, srategija, proverljiv plan koji može da se analiziraonda to nije dobro. Vi treba da naprivite jednu ekipu i kažete: molim te napravi nekoliko scenarija na osnovu onoga šta može sve da se desi,ako mi hoćemo da to uradimo. Vi imate vrlo malo naših političkihprograma, srpskih, koji počivaju na tom modernom konceptu politike,ali imate mnogo, mnogo onih koji počivaju na kombinaciji poezije iverskih propovedi i zbog toga mi nismo baš bili preterano uspešni, jerjedno je držati zapaljive govore i obaraćati se emocijama, a drugo jeplanirati jednu ozbiljnu državnu politiku..."

Export Google Reader Starred items into xml

How to export Google Reader Starred items into xml format?
How to export any Google Reader tag?

Follow these 4 steps:

1.
Make any of your tag "Public":



2.
click on "View public page" link

3.
on the right side choose RSS FEED link



4.
add: ?r=n&n=1000

Palom anđelu

Hajde, podigni tu umornu glavu, pali anđele,
suviše je dugo bila spuštena,
a ništa se promijenilo nije,
samo su se zidovi zasitili... uzdaha.

Magla je prekrila tvoju nepomičnu glavu,
zaplela se u tvoje kose i sakrila ti lice,
ne mogu te vidjeti
ni uhvatiti tvoj izgubljeni pogled.

Pogledaj, kazaljka je opet na istom mjestu,
prašina je prekrila prljave šoljice na stolu,
u njima putevi koji nikuda ne vode,
ni kada bismo znali kojim poći.

Evo, okrenut ću glavu, skuhati nam kafu,
dok se budeš, pali anđele,
dizao iz pepela razočarenja,
a zatim ćemo zapaliti po jednu, za sreću.

Kod cvećarke

Човек улази код цвећарке
и бира цвеће
цвећарка му завија цвеће
човек ставља руку у џеп
и тражи новац
да плати цвеће
али у исто време
хвата се нагло
руком за срце
и пада

У истом тренутку док пада
новац се просипа по земљи
а онда и цвеће пада
истовремено са човеком
истовремено са новцем
а свећарка стоји ту
крај новца што се котрља
крај цвећа што се ломи
крај човека што умире
све је наравно врло тужно
и ваљало би да учине нешто
мислим цвећарка
али ни она сама није знала шта да уради
сама не зна
одакле да почне

Има толико тога да се уради
са тим човеком што умире
са цвећем што се ломи
и тим новцем
тим новцем што се котрља
што се непрестано котрља

OČAJ JE SJEO NA KLUPU

Na skveru na klupi
Sjedi covjek i zove vas kad prodjete
Sa cvikerom u starom sivom odijelu
Sjedi tu i pusi kratku cigaru
I zove vas kad prodjete
Ili vam naprosto mahne
Ne treba ga gledati
Ne treba ga slusati
Samo proci
Pravite se da ga ne primjecujete
Da ga ne cujete
Ubrzati korak
Ako ga pogledate
Ako ga budete slusali
Zovnuce vas i vise nista i niko
Nece vas moci sprijeciti da sjednete kraj njega
Onda ce poceti da vas gleda i da vam se smijesi
Vama je strasno tesko
Covjek medjutim nastavlja da vam se smijesi
A onda se i vi smijesite njemu
Doslovno tako
Sto mu se vise smijesite sve vise patite
Strasno
Sto vise patite sve vise mu se smijesite
Beznadezno
Sjedite tako tu
Ne micuci se
Smjeseci se na klupi
Tu odmah kraj vas djeca se igraju
Prolaznici prolaze
Mirno
Ptice
Napustaju jedno drvo
Zbog drugog
I vi ostajete tu
Na klupi
A znate a znate
Da vise nikada necete moci da se igrate
Kao ta djeca
Znate da vise nikada necete moci da prodjete
Mirno
Kao ti prolaznici
Da vise nikada necete moci da poletite
Napustajuci jedno drvo zbog drugog
Kao ptice. 

Idealne mere/proporcije

Body mass index: 26.5
Waist-chest ratio: 0.6
Leg-to-body ratio: 1
Height: 188cm

http://news.independent.co.uk/world/science_technology/article2347535.ece

Description      Women       Men
---------------------------------------------
Essential fat     12-15%       2-5%
Athletes           16–20%     6–13%
Fitness             21–24%   14–17%
Acceptable       25–31%    18–25%
Obese                   32%+       25%+

GTD

GTD, get things done

Kao da se ništa nije dogodilo

Posle ovakvog početka rada nove skupštine, posle sabornog glasanja za bezumnu rezoluciju, koju je predložila jedna bezumna stranka, koja će nam krojiti novu vladu, izgleda da nema nade da se možemo spasiti kolektivno - možemo to učiniti samo pojedinačno. Ko može, evakuisaće se iz ovog bunila od zemlje, ko ne može, ostaje mu da pronađe sopstveni način da ne poludi. Ne znam da li sam već pominjala postupak za koji mi se sada čini da je najrazumniji, a preporučio ga je jedan od junaka krimi romana P. D. Džejms. Svešteniku je došla da se požali jedna žena kako više ne veruje u boga i ne zna šta sada da radi, a on joj kaže - sutra kad ustaneš, pomoli se bogu i nastavi da se ponašaš kao da se ništa nije dogodilo.

Evo čoveka koji već 66 godina, od 27. marta 1941, živi kao da je sve u redu, a u stvari, kao i svi mi, čeka da se nešto promeni na bolje. Desimir Tošić.

Svetlana
---

Vrlo je teško prihvatiti Ahtisarijev predlog, ali ne vidim šta bi drugo i bolje moglo da se uradi. Podela Kosova je postala neupotrebljiva ideja, koju je mogao da ostvari Milošević. Moja ideja podele svojevremno je bila da vi izvršite podelu tako što ćete zadržati četvrtinu opština, kao što je Kosovska Mitrovica, a da ostatku priznate nezavisnost. To Srbi naravno nisu mogli ni da zamisle. Živeo sam u raznim sredinama i rekao bih da smo mi izuzetno bistar i maštovit narod. Kako to da u našoj politici nisu prisutne te dve sile, nije mi jasno. I dokle će to da traje, jer nižu nam se gubici za gubicima, a i gubimo na jedan sve komičniji način. Šta mi radimo - pišemo rezolucije, a ljudi koji ih pišu su ozbiljni doktori prava. U čemu je stvar? Žao mi je, ali za slušaoce Peščanika nemam više šta da kažem o tome.

Desimir Tošić

---

Jednog dana, ako budem pisao memoare, imaće samo jednu stranu, pa ću na toj jednoj strani da se pitam - koji mi je stvarno... da ne kažem šta... koji mi je stvarno kurac bio svih ovih godina. 20 godina idem, pa pričam ovako sve isto i na kraju sve isti rezultati. Ja stvarno neki put pomislim - jedino genetika, da izduvaju jedno četiri, pet generacija, ja nemam drugo rešenje. Jedino da čekam da poumire to nešto, a u međuvremenu da uzmemo ove druge i da ih oblikujemo na neki način, ne znam kako. Mi se toga nikada nećemo osloboditi. Šok koji sam ja imao, šok koji su svi ljudi imali kada su čuli da je Dačić dobio više od LDP-a, ne može se meriti nekim normalnim užasom, to je triple horror. Vi nemate jedan horor, jer tu su radikali, a imate i Koštunicu i Dačića, pa zamisli svo troje. I taman se završe izbori i ponovo počne priča sa Kosovom, kad iznenađenje - otkud Ahtisari 26. januara kod nas. Pa čekaj, jebote, pa 10. novembra Ahtisari hteo da dođe, javio se, ja čitao, imam u novinama, hteo da dođe pre izbora. Ovi kažu - nemoj pre izbora da dođeš, da ne bi Kosovo postalo tema izbora i on kaže čovek - dobro, doći ću posle izbora. On došao 26. - što si sad došao. Boris Tadić kaže - nije zgodno u ovom trenutku, trebalo bi malo da se odloži njegov dolazak. Koliko da se odloži, 15-20 godina bi nam verovatno odgovaralo. Pa kad ovoj zemlji odgovara da se bilo koji problem iznese? Pre nego što sam pošao u Suboticu, gledam nekog ludaka na Palmi plus, imam tu nesreću da gledam takve televizije, koji kaže - treba samo polako. Kako sad polako, ja sad ne razumem, kako polako? Pa, kaže, nigde ne treba žuriti. U kom smislu ne treba žuriti? Pa, treba to sve odložiti što više, duže. Pa koliko duže? Pa što duže. Znači vekovima. Pa, vekovima. Cela naša politika može da stane u samo jednu reč – odlaganje. Bilo šta da se desi - hajde da odložimo. Evo, sad je došlo Kosovo, šta ćemo sa Kosovom, i to sad ima da traje, ima da se ubijemo, svake večeri ima da gledamo emisije o Kosovu, ne damo Kosovo, nećemo Kosovo, ne dolazi u obzir Kosovo, nikad se nećemo odreći Kosova. I dobro, šta će na kraju da bude? Pa, svi znamo šta će da bude, svi znamo šta će da bude. Neki put mi je stvarno neprijatno, ne što živim u ovoj zemlji, nego što sam okružen idiotima. Pa, mislim, je l' imaju televiziju, je l' čitaju nešto, je l' gledaju, pa je l' čuju šta kažu drugi ljudi? Niko ništa ne čuje. Da ponovo izdržim kampanju oko Kosova 8, 9 meseci, pa stvarno ću da poludim. Već sam poludeo, ali ne mogu 8 meseci ponovo da slušam diskusije zašto mora da se brani međunarodno pravo.

Evo, danas slušamo radikalsku platformu, oni ne pristaju ni na šta, pa da, i ne dolazi u obzir nikakva platforma. I zamislite kad vas neko zove iz sveta, iz Londona, iz pizde materine, neko vas zove ko nije zvao mesecima, i pita - je li, šta ima novo kod vas? Marš u pizdu materinu, šta ima novo kod nas, kako da ti kažem u tri rečenice šta ima novo, treba mi 26 dana da ti objasnim šta ima novo. Nema ništa novo, ko te jebe, sedi tamo i ćuti, jebo te internet. Nikad neću razumeti te ljude koji negde odu. Postoji među njima grupa koja brine. Ma, jebote, nemoj da brineš o meni uopšte, otišao si, gotovo, završio si priču, šta brineš o meni, pusti me, gledaj da nađeš neki posao da odem i ja, šta brineš kako nam je, šta te boli dupe kako mi je. To je jedna grupa, a imaš i onu grupu onih ludaka, onih napaljenih iz Kalifornije. On radi od 9 do 5, pa je fin sa Indusima, pa obožava crnce, pa ljubi Azijate, pa se uvlači u dupe svakom Tajvancu. Ali u pet kad dođe kući, na 38 stepeni stavi šubaru na glavu i udri - svi na Kosovo, jebaćemo vam majku. To vam je čuvena emigracija iz Kalifornije koja nas pita - zašto ne idete na Kosovo. Dođi, majku ti jebem, dođi ti pa idi. Ne mogu da razumem ni moje prijatelje iz Bosne i Hrvatske. I oni se brinu nešto, pa, pusti, šta se brineš, ja da živim tamo, ne bih se brinuo uopšte. Pa ne mogu više da se brinem, da li me razumete, imam svaki dan život ovde u Srbiji, a još me onaj zove iz Hrvatske - šta ima novo oko Kosova. Jebalo te Kosovo, pusti me, on živi u Splitu, pa njega interesuje šta ima novo na Kosovu, baš ga interesuje, šta te briga šta ima novo oko Kosova. Pazite, problemi: Kosovo, pa presuda međunarodnog suda pravde, pa onda još Dinkić dosoli. To moram da ispričam na kraju.

Dođem ja kod moje majke, ima 81 godinu, potpuno žena izgubljena, ne zna ništa više, neki put me ne prepoznaje. Šalim se, zna me mama. I mama se trese, ona i komšinica se tresu, šta je sad, gledale smo televiziju, šta je bilo na televiziji. Kaže, govorio Dinkić. Ja kad čujem – Dinkić, popizdim kao fiskalni račun kad čujem i pitam ih - šta je rekao budala. Kaže da nema penzije od 31. marta. Gde je rekao, pa kaže, na televiziji. Ja njima objasnim - slušaj mama, slušajte gospođa Anka, to samo kreten može da kaže, biće penzija. Sad je rekao. Ma, jebo vas Dinkić. One su u međuvremenu, gospođa Anka i moja mama, zvale sve penzionere da im kažu da neće biti penzije uopšte, da će umreti od gladi. Evo, to vam je zemlja, pazite, ludak, ludak, dođe i kaže tako nešto. Pa nema te zemlje u kojoj to može da se desi, nego on sad plaši narod. Pa, seckao bih ga sekirom, onako fiskalno sitno. I to vam je život i zamislite sad ovaj, presuda međunarodnog suda, mi osuđeni za genocid kao nacija, nemamo vladu, hoće da nam uzmu Kosovo, možda nećemo imati penzije i plate, jebote, kakva božanstvena zemlja.

Petar Luković

http://www.b92.net/info/emisije/pescanik.php?yyyy=2007&mm=02&nav_id=233652

dodati naslov