nećemo da nas prepuste onima koji prikazuju gasare, stradare,... hoćemo program koji je za nas istinit!
komentar gledateljke, povodom neizdavanja licence za rad BKTV
najbolja televizija, po meni, bar.... pored pinka naravno
komentar gledaoca, povodom neizdavanja licence za rad BKTV
Odličan termin je unutrašnja emigracija, čini ti se kao da više nemaš šta da objasniš, a onaj s kim ćeš se razumeti već je emigrirao.
Jasmina Ahmetagić
http://www.b92.net/info/emisije/pescanik.php?yyyy=2006&mm=03&nav_id=193823
Ljudi koji zastupaju te dve opcije, ne samo da su uvereni da je to bolje, nego to prate vrlo snažna osećanja i na jednoj i na drugoj strani, i to je ono što je opasno, da su tu vrlo, vrlo jake emocije, što je verovatno posledica ratnih godina. Mi smo psihološki rastureni svi i nemamo mnogo strpljenja da se s bilo kim mnogo ubeđujemo. Mi često izgledamo nekome spolja kao ona muva u tegli što bije u one zidove, ne može da stane da vidi da ima otvor, da može da izleti kad god hoće. Mi nemamo živce za to, mi moramo da lupamo u onaj zid, koji nam se čini da će nestati ako mi u njega lupamo. Pa ove ljude koje sam gledao po ulici, njima možete na licu da vidite uvređeno samopoštovanje. Ti su ljudi uvređeni i s pravom su uvređeni. Ja to osećam, da su oni apsolutno s pravom uvređeni, nevolja je u tome što oni ne znaju ko ih je uvredio. Njih je sve uvredio Milošević i dalje ih vređa Toma Nikolić, ali oni to ne vide. E to je problem.
Srđa Popović
http://www.b92.net/info/emisije/pescanik.php?yyyy=2006&mm=03&nav_id=192808
Ja sam u tom trenutku bio negde između konvencije LDP-a u Beogradu i kupovine polica za diskove. Jedno 25 ljudi mi je javilo SMS-om da je umro, ali ja sam došao da tražim tu policu. Sad, jebeš što je umro, polica je na rasprodaji. I čekam da mi tu policu da neki majstor i sedim tu sa nekim drugim majstorom, koji puši napolju. I dolazi majstor s policom i uzgred kaže ovome - umro Sloba. A ovaj što puši kaže - Sloba iz dostave? A ovaj kaže - ma nije Sloba iz dostave, daleko bilo, eno ga tu dole, jede slaninu. Pa kaže - koji Sloba, pa kaže - Sloba Milošević. Ma neka se goni, bre, u pičku lepu materinu. I taj je meni dijalog bio kao da sam ga ja pisao, to je bilo najlepše. To osećanje potpune jedne ravnodušnosti pomešane sa osećanjem neke vrste konačne pravde. Hajde, umro je i to je onako super, ali pre 10 godina ja sam mislio da kada bi on umro, ja bih se skinuo go i išao niz Bulevar, da li me razumete - previše smo dugo čekali.
Ta subota na RTS-u, oni su imali neku specijalnu emisiju koja je trajala 9 sati. Vidim, Smilja Avramov, pa Brana Crnčević, pa sve oni ludaci, pa Bora Jović došao, pa tužno, ne znam ko je tužniji, da li gosti da li voditelji, to je tuga opšta. Da je RTS mogao u tom trenutku, ja vam ozbiljno kažem, da proglasi nacionalnu žalost, da pusti gudače, klasičnu muziku, oni bi to uradili, mrtvi ladni. I stalno mi je u glavi ono finale te sahrane, jedan zasluženi kič. Pazite, taj Milošević koji je kao, ne znam, najveći Srbin, šta je sve bio, otac nacije i na kraju na njegovu sahranu dođu, ne znam, troje pomahnitalih Rusa, jedan nosi srce valjda...
Biljana Srbljanović: Jastuče u najlon kesi, što je ona plakala nad njim.
Petar Luković: Ne znam, ja sam razumeo da je to onako poetski.
Biljana Srbljanović: Nije, to je bukvalno. Ja sam prvo mislila, pošto je bila autopsija, da je to stvarno njegovo srce.
Petar Luković: I ja sam mislio da je to njegovo srce izvađeno, ne znam. Dakle, tri Rusa, dva Iračana, jedan mali Kinez i još jedan manji Severnokorejac, dvojica nepoznatih Kubanaca, jedan Grk i to kad saberete, ja sam onda došao do zaključka - pa, čekaj, neko ko ima internet tri meseca i čatuje, pa on više ima prijatelja u svetu, sa ovom konekcijom koju ja imam kod kuće, nego Milošević za sve ove godine. Pa jebeš takvu smrt.
Kad sam se ja nadao da će on umreti, ima jedna grupa američka, koja ima pesmu You must die i to je bila moja himna godinu dana, pošto nije mogao da umre, ja sam to ponavljao kao neku mantru. Nisam mogao da uzimam one iglice da bodem vudu, ali sam puštao ovu pesmu. Tako da, mislim, razumete, ja sam želeo da on nestane, ali sad, zamislite ovakva smrt na kraju, sa ovom ekipom. Hoću da vam kažem da je završio na najgori mogući način u najgorem kiču, to nije čak ni cirkus. Njega su sahranili u pola 7 ili pola 8, pola 9, ja ne znam u životu da su nekog sahranili u to vreme, ne pamtim. Ne verujem da se nešto ljudi sahranjuju tako uveče, pa ako može u pola 8, što onda ne u ponoć, ne vidim nikakve razlike, da li me razumete.
Meni smrt Miloševića nije bila najbitniji događaj prošle nedelje. Meni je najveći hepening Srbije prošle nedelje bilo nešto što se desilo na Trgu Republike. Tamo je prošlog petka održan miting povodom Pesme Evrovizije. Bila je bina, pazite, zemlja u kojoj se pravi miting za Pesmu Evrovizije. Mi smo dve teme imali, kad se završi sahrana, počinje Evrovizija, mi smo tako imali sedam dana, više se nije znalo gde završavaju Flamingosi, a gde počinje sahrana Miloševića. Ja vam se kunem, tako je to išlo. I ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar - koje nema - može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu.
Evo, ja sam neki dan gledao ministra Bubala na klizištu. Šta će ministar privrede na klizištu, jel da prodaju klizište, šta, ne razumem, je li to privatizacija klizišta. Da je ministar turizma, pa da pokazuje, neko bi shvatio, ali šta će tu ministar privrede uopšte mi nije jasno. Imam još jednu misteriju, koju bih voleo da mi neko objasni. Neki dan sam čuo predsednik Boris Tadić je hitno tražio od vlade da mu se dostavi strategija ptičijeg gripa. Jebo te bog, propade mi dan, pođe naopako - šta će Tadiću strategija o ptičijem gripu. Ne, ozbiljno vas pitam, šta će mu? Imao sam dve pretpostavke, pretpostavimo da predsednik Tadić utvrdi da je strategija o ptičijem gripu loša, pretpostavimo, čitaju oni i utvrde da je loša, šta će on da radi, obuče bele mantile, zaposli kancelariju, idu da love kokoške, ne znam šta će da radi. Ne razumem, a ako utvrde da je koncepcija dobra, hoće da pohvali vladu, je li mu u opisu posla, jel piše u ustavu - predsednik se bavi ptičijim gripom. I tako čujem vest - Bubalo na klizištu, ovaj o ptičijem gripu, pa ovde stvarno u ovoj zemlji svi, pa i ja, evo, mogu da se bave bilo čim.
Petar Luković
http://www.b92.net/info/emisije/pescanik.php?yyyy=2006&mm=03&nav_id=192808
On je nas od Karađorđevog ustanka do danas doveo u najtežu situaciju u kojoj smo se nalazili. 5. oktobar je napravio jedan pomak, ali taj pomak nije dovoljno dubok i dosta je nesiguran u procentima. Nas ubija, i to ulazi u rezultate njegovog rada, apstinencija. Jedan narod, koji je u ovoj situaciji ne da dve pare za glasanje, ljuti se, ništa mu nije dobro, ne valjaju mu kandidati, ne valjaju mu stranke, kao da su ti apstinenti izuzetno sposobni i pametni ljudi. To nije tačno, naši apstinenti su jedna asocijalna, apolitička gomila ljudi koja nam priređuje vrlo teške dane.
Pazite, za takvu stranku budaletina mi damo 27%, a 50% stanovništva drema.
Svi narodi imaju mitologiju, ali je ne upotrebljavaju u politici. Postoji Robin Hud i u Francuskoj mlada žena koja je branila Orlean, Jovanka Orleanka, ali niko to ne upotrebljava u političke svrhe. Kod nas sve naše mitologije ulaze u politiku, tako da nas zavaravaju pred realnim problemima koji stoje pred nama i koje moramo da rešimo. Ja se još uvek nadam da će se u Srbiji dogoditi čudo.
Desimir Tošić
Nije lako danas nuditi alternativu Srbiji, koja tu alternativu shvata kao svoj poraz, kao svoju sramotu, kao svoju osudu.
Nikola Samardžić
Could it be
And we were alone
and the moon was full of gold
your heart was filled with blood
and the sun was in your hands
the sun that burnt you then
and warmed your empty heart
people come and go
but you're the one.. one one one...
