Nema promene bez promaje

Ako pokušam da primenim ovaj postupak na vlastiti «slučaj», stvar će izgledati ovako kako sledi... Srbija danas najviše liči na infantilnog i neodgovornog rekonvalescenta, možda čak prinudno hospitalizovanog, i dalje sklonog povremenom bežanju iz bolnice ili zloupotrebi psihoaktivnih supstanci, onih istih na kojima je bećarski «protripovala» celu poslednju dekadu XX veka, ne mareći za posledice po sebe i okolinu. Ohrabrujuće je, dakle, to što se radi o rekonvalescentu, kakav god on bio: to bi trebalo da znači da je ono najgore ipak prošlo, a da je «pacijent» kako-tako preživeo. Nevolja je u tome što se čini da je sam proces oporavka užasno spor i kontroverzan – s povremenim snažnim recidivima! – upravo zato što se čini kako je otpočeo i «kotrlja» se više kao posledica jednog lucida intervalla (ergo, nečega suprotnog od «žute minute»...) negoli ozbiljne i trajne promene stanja svesti. Srbija je na prelazu vekova više nalupana po glavi – a to boli! – nego što se u samoj toj glavi bog zna šta, prirodnom evolucijom i sazrevanjem, suštinski promenilo. Otuda i Velika Promena («Peti oktobar» i prateća ornamentika) izgleda više kao instinktivna (to jest panična: snažna ali površna!) samoodbrambena reakcija organizma dovedenog u neposrednu smrtnu opasnost negoli kao temeljita revizija «životnog stila». Nešto poput alkoholičara koji u jednom momentu prestane da pije, ali samo zato da svojoj jetri da šansu da se elementarno oporavi, ne bi li potom mogao s još većim elanom da je uništava. Razlika je, doduše, u tome što je Srbiji (u tri stepena: nakon Dejtona, nakon NATO-intervencije, i konačno nakon sloma ancien regime-a) glavnina njenih opijata silom oduzeta, zahvaljujući čemu je «balkanski bolesnik» iz Miloševićeve ere postao na dugi rok bezopasan po okolinu: opasan je još samo za sebe.

Teofil Pančić

http://www.zamislisrbiju.org/forum/viewtopic.php4?t=160