Putnici za Emaus

Nada se razlikuje od drugih ljudskih emotivnih stanja po tome što ne
postoji ni četvrtina, ni trećina, ni polovina nade. Ili je nada ili nije nada i
ona čoveka nosi. Na kraju krajeva, da to nije tako, ne bi to sabralo toliku
energiju ljudske volje, ljudskoga žrtvovanja, da podižu hramove, da države, ako
hoćete, ponekad i ratuju radi toga, čega sve u ljudskoj slabosti nije bilo.
Rekoh vam malo pre, proći će Uskrs za koji dan, dolazi Tomina nedelja, nedelja
nevernog Tome. On nije verovao, hteo je da opipa, bukvalno da opipa i njemu je
odgovoreno - lako je verovati u ono što vidiš, ispitaj sebe šta je jače od tog
očevidnog, tu je snaga vere. Ostalo su priče, koje emituje ministarstvo istine
ministra Radulovića.

Ljudske slabosti, i u delu hijerarhije u crkvama, uprljale su i krvlju
umrljale Isusovu poruku - krvlju, ratovima. Nikad nisam bio uzbuđeniji nego
jednoga dana kada sam slušao propoved pokojnog pape Jovana Pavla II, koji je
rekao - mračna je i strašna istorija naše crkve. Mračna i strašna. Hrišćanstvo
na Balkanu, pa i kod nas, nije uhvatilo dublje korene, mnogo su jače drevne,
paganske naslage osvetoljubivosti, zlopamćenja. I kada se hrišćanstvo svede na
etničku meru, nije nikakvo čudo što mi imamo kod intelektualaca slavljenje
smrti, bukvalno intelektualnu nekrofiliju. Užasnut sam mnogo čime od onoga što
otac nacije, Ćosić, piše. Jedan njegov zapis ovako glasi, molim vas, ne znam da
li vam je poznat. Zapis je sa broda Galeb, on danima putuje - svuda naokolo
pučina, more, grozno, nigde groba! Tako glasi zapis.

Na kraju krajeva, i nad našim kolektivnim pamćenjem stoji mračna, crna
pečurka Srebrenice i Vukovara, i ako do tog suočenja ne dođe teško da ćemo mi
iskoračiti na ovaj put nade o kojem govorimo. Ali ta hrabrost je hrabrost
posebne vrste. Ja sam bio užasnut mnogo čime kao i svi, ali kad sam video kako
otac Gavrilo sa Trebnikom u ruci blagosilja ubice, koje pokosiše one nesretne
dečake oko Srebrenice, postalo mi je jasno da smo se upisali u jednu crnu
i mračnu knjigu, u kakvu dosad upisani nismo bili.

Ako ima lika u ukupnoj ljudskoj istoriji na kojem mrlje nema, to je doista
Isus. Mnogo je propovednika bilo u njegovo vreme i pre njegovog vremena. On je
nov po tome što je sabrao u žižu tu ljudsku nadu i ponudio nešto što je ljudsko,
pa i nadljudsko. Niko ipak pre njega nije smislio sintagmu - praštajmo onima
koji nas mrze. Taj njegov maksimalizam ljubavi je u službi izgradnje jedne
kulture, koja bi bila zaista ono o čemu je Marks sanjao - da se jednom okonča
praistorija i da počne carstvo slobode. U tome je velika tajna. Najuzbudljivije
su svakako njegove propovedi - Blago onima koji mir grade, sinovima će se
Božijim nazvati. Dakle, ničeg misterioznog u njegovoj sintagmi nema
- sinovi Božiji, onaj koji ima vrline, koji mir gradi.

To nije bio naoružani prorok. Bilo je i pre njega i u njegovo vreme
naoružanih proroka, koji su imali policije, vojske, partije, armije. On je prvi
primer nenaoružanog proroka. On je izabrao veliku istinu - ako je ovaj
svet nastao od jedne reči koju ne možemo pojmiti i ta reč postala telo, onda ta
reč mora i da vrati čoveka toj istini, u protivnom vladaće carstvo životinjsko,
velika riba gutaće malu ribu. To je zaista velika novina. Isus ima još jednu
uzbudljivu osobinu. Proroci su pisali, klesali u kamenu, traktate objavljivali,
Isus nije ništa pisao. On je verovao u reč ljudsku, koja od jednog do drugog, do
trećeg treba da dopire. Ja ozbljno verujem da ta energija nade koju je probudio,
ni za ovih 2000 godina nije potrošena. Ako je ikome tako nešto potrebno danas,
onda je to nama Srbima, u ovom momentu totalnoga rasula. Mi više nemamo veliku
državnu moć, nemamo finansijsku moć, mi nemamo vojnu moć, vojska nam se raspala.
Naše stanje se zaista može uporediti sa onim posle kosovske bitke, despotovine,
kada države više nije bilo, sve se to smanjivalo do pada Smedereva. Mi smo danas
kao država u razmerama Srbije despota Đurđa Brankovića.

I kad o tome govorim, ja znam da se mnogima čini da su sve ovo mitovi. Nisu
mitovi. Ako nešto angažuje volju, da se čovek podigne bolestan, umoran, da
nešto čini, i to je činjenica. I ljubav i strah i nada, i to su činjenice. Tu je
snaga Isusova.

Apostol Pavle je moja opsesija, a bio je policajac koji je gonio hrišćane,
izvlačio je ljude na najmanju dostavu iz kuće i na ulici ih maltretirao,
hrišćane. Kasnije je doživeo onaj preporod. Jevrejin po nacionalnosti,
vaspitavan na svicima Tore, Grk po filozofskom obrazovanju, Rimljanin građanin,
on nosi u sebi tri identiteta. Bez apostola Pavla ne bi bilo hrišćanstva,
Hristos bez njega ne bi uspeo, hrišćanstvo ne bi uspelo. On je kao čovek svoga
vremena imao sve šanse da krene dublje u Aziju, tamo bi našao plodnije tle za
svoje učenje o seobi duša, o životu posle smrti, ali on se odlučio za nešto
drugo - da ide u Evropu. On često pominje jednu ovakvu misao, koja je meni
duboko uzbudljiva. Postoje momenti, kaže on, u životu kada mi propovedamo naše
istine, principe, pišemo traktate, ali postoje kudikamo značajniji momenti -
kada se u nama neka istina kondenzuje tako da postane empirijska činjenica, koja
je jača i od nas i od našega razuma. Tada, kaže on, ja osećam - te su mi reči
najuzbudljivije - da mi neki glas govori - u ovom mračnom, strašnom vremenu
ratova, prodaje, čerečenja, spaljivanja, kada padaju carstva, kreni da ponavljaš
ono što deluje suludo, u šta skoro niko ne veruje. Ako nećeš ti, šapuće mu taj
glas, ko će. Ako nećeš sad, kad ćeš.

Mirko Đorđević

http://www.b92.net/info/emisije/pescanik.php?yyyy=2006&mm=04&nav_id=195910