Domovina

[1938]

После много перипетија и променљивих путева судбине, које овде не желим да описујем, нашао сам се коначно у иностранству, у земљи тако жељеној у сновима моје младости. До испуњења снова дошло је прекасно и у ситуацији сасвим различитој од оне коју сам замишљао. Стизао сам тамо не као победник, већ као бродоломник на мору живота. Та земља, у машти означена као сцена за моје тријумфе, сада је била терен за јадне, неславне, мале поразе, у којима сам, једну за другом губио своје узвишене и поносне амбиције. Борио сам се још само за голи живот и преморен, спасавајући, колико могу, бедну олупину од потонућа, гоњен променљивим ветровима судбине час тамо, час овамо, наишао сам коначно на то осредње велико провинцијско место, у коме је, у мојим младалачким сновима, требало да се налази вила, уточиште старог и славног мајстора од светске галаме. Не примећујући чак ни иронију судбине, сакривену у тој игри случајности, намеравао сам да се ту задржим неко време, да се негде склупчам, можда и да презимим, да дочекам следећу олују догађаја. Било ми је свеједно куд ће ме судбина даље одвести. Лепота земље за мене је бесповратно нестала, намучен и сиромашан желео сам још само мир.

Десило се, ипак, другачије. Дошао сам, очигледно, до некакве окретнице мога пута, до специфичног заокрета судбине, моје постојање је неочекивано почело да се стабилизује. Осетио сам се као да сам ушао у некаква повољна струјања. Свуда, где сам се обраћао, затицао сам ситуацију која као да је припремана за мене, људи су тренутно прекидали своје послове, као да су само на мене чекали, примећивао сам тај безрезервни блесак пажње у њиховим очима, ту тренутну одлуку, спремност да ми служе, као по диктату некакве више инстанце. Била је то нормална заблуда, изазвана добрим сплетом околности, тим спретним повезивањем нити моје судбине искусним прстима случаја, који ме је, као у месечарском трансу, водио од догађаја до догађаја. Скоро да нисам имао времена за чуђење, заједно са тим повољним током моје судбине дошао је некакав смирени фатализам, некаква блага лењост, поверење које ми је наредило да се без отпора предам гравитацији догађања. Осетио као надокнаду дуго незадовољеној потреби, дубоко засићење вечите глади одбаченог и непознатог уметника, као да је неко коначно схватио моје способности. Од кафанског музичара, који је тражио било какав посао, брзо сам напредовао до првог виолинисте локалне опере; отворили су се за мене ексклузивни кругови заљубљеника у уметност, као на основу давно заслуженог права ушао сам у најбоље друштво, ја, који сам дотле обитавао у полу-подземном свету декласираних егзистенција, слепих путника, у потпалубљу друштвене барке. Брзо су се легализовале, саме по себи улазиле су у мој живот амбиције, које су, као гушени и бунтовнички снови, у дубини моје душе водиле подземни и мученички живот. Боре узурпације и узалудне љубоморе отекле су са мог чела.

Све то описујем у скраћеном облику, некако из аспекта опште линије моје судбине, без улажења у детаље те чудне каријере, јер све то у ствари припада праисторији догађаја о којима желим да причам. Не, у мојој срећи није било ни трага од распусности, као што би неко претпоставио. Обухватао ме је само осећај дубоког мира и сигурности, знак, после кога сам са дубоким олакшањем схватио – поставши у току живота осетљив на све дрхтаје његовог лица, искусни познавалац физиономије судбине – да овај пут она не крије преда мном никакве подле намере. Квалитет моје среће налазио се на нивоу трајних и поузданих ствари.

Читава моја прошлост луталице и бескућника, подземна беда мојег бившег постојања одвојила се од мене и летела је уназад, као слика неког предела, искошена у зрацима залазећег сунца, која се још једном издигла изнад хоризонта, док ме воз, залазећи за последњу кривину, носи стрмо у ноћ, и пуним груди будућношћу која ми навејава у лице, та густа, опојна, помало димом зачињена будућност. Ово је место да кажем неколико речи о најважнијој чињеници, која је затворила и крунисала ту епоху среће и успеха, о Елизи, коју сам срео на мом путу у то време, и са којом сам се, после кратког и опојног вереничког периода, венчао.

Рачун моје среће је затворен и пун. Мој положај у опери је ненарушив. Диригент филхармоније, господин Пелагрини, цени ме, и тражи моје мишљење у вези са свим важнијим питањима. То је старчић који стоји на прагу пензије, и између њега, директора опере и челника локалног музичког друштва тихо је договорено да након његовог одласка диригентска палица без икаквих церемонија пређе у моје руке. Њу ми је и до сада позајмљивао више пута, било да диригујем концертима филхармоније, који су се одржавали сваког месеца, било да у опери заменим болесног мајстора, или када добри старчић није имао снаге да поднесе терет, туђе му духу, нове и модерне партитуре.

Опера је једна од најбоље опремљених у земљи. Мој хонорар је сасвим довољан за живот у атмосфери добробити, обогаћеној позлатом повремених недостатака новца. Неколико соба, у којима живимо, Елиза је уредила према свом укусу, јер сам ја лишен било каквих жеља и иницијативе у том смеру. Зато Елиза има врло одлучна, мада врло променљива правила уређења стана, која реализује са енергијом достојном виших циљева. Стално је у сукобу са достављачима, храбро се бори за некакву робу или нижу цену и постиже на том пољу успехе на које је изузетно поносна. На њен труд гледам са попустљивом нежношћу, али, истовремено, и са одређеним страхом, као на дете које се лакомислено игра на ивици провалије. Како је наивно када се мисли да борбом за хиљаду ситница нашега живота градимо своју судбину!

Ја, који сам срећно упловио у ту мирну луку – хтео бих још само да успавам њену пажњу, да јој не улазим у видно поље, да неприметно пригрлим своју срећу и постанем невидљив.

Град у коме ми је судбина дозволила ла нађем тако мирно и удобно пристаниште, чувен је по својој старој, поштовања достојној катедрали, смештеној на високој платформи, нешто удаљеној од последњих кућа. Ту се град нагло завршава, стрмо опада у јаругу пошумљену лешницима, и отвара се поглед на далеке пределе. То је последњи, већ неприметан траг кречњачког масива што стражари над пространом и светлом равницом провинције, широко отворене за топао дах запада. Постављен на таквом месту, град се затворио у слаткој и тихој клими, која је, у оквиру већег, општег, стварала некакво лично, минијатурно метеоролошко подручје. Читаве године ту бивају једва приметна, нежна ваздушна струјања, која на почетку јесени прелазе у један непрекидни и као мед густи ток, у неку врсту светле, атмосферске Голфске струје, у непрекидан и монотон ветар, сладак до заборава и благог нестанка.

Катедрала, изглачана протоком времена у богатом мраку својих витража, умножених без краја, дотеривана кроз многа поколења драгуљима лепљеним на драгуље, привлачи сада бројне туристе из читавог света. У свако доба године можете да их видите како са бедекерима у рукама пролазе нашим улицама. Они су ти који живе у нашим хотелима, претражују наше продавнице и антикварнице ловећи сувенире и пуне наше локале за забаву. Доносе са собом из далеког света мирис мора, полет великих пројеката, широки распон интереса. Дешава се да одушевљени климом, катедралом, темпом живота, дођу овде на дужи временски период, аклиматизују се и остану заувек. Други, одлазећи, одводе са собом жене, лепе ћерке наших трговаца, занатлија, хотелијера. Захваљујући тим везама, страни капитал бива често инвестиран у наша предузећа и ојачава нашу привреду.

Уосталом, привредни живот града већ дуги низ година тече без стресова и криза. Јако развијена индустрија шећерних прерађевина храни својом слатком артеријом три четвртине становништва. Осим тога, у граду постоји и фабрика порцелана са лепом, дугом традицијом. Ради она првенствено за извоз, а осим тога, сваки Енглез, враћајући се у своју домовину, сматра за питање части да наручи један од тих сервиса са толико и толико комада порцелана боје слонове кости украшен сликама града и катедрале које су ручно урадиле ученице наше школе за примењену уметност.

Уосталом, ово је град као и многи други у том крају, богат и правилно вођен – истовремено штедљив и предан пословима, као и заљубљен у комфор и добробит, али и амбициозан, и снобовски. Даме гаје једну скоро метрополску претераност у тоалетама, господа имитирају начин живота у престоници, помоћу неколико кабареа и клубова напорно одржавајући привид ноћног живота. Картарошке игре цветају. Робују им чак и даме и скоро да нема вечери да и ми не завршимо дан у неком од елегантних домова наших пријатеља, уз партију карата, која се не једном протезала до дубоко у ноћ. Иницијатива у тим питањима поново припада Елизи, која своју страст правда преда мном својом бригом за наш друштвени престиж, који захтева чест излазак међу људе, да се не би испало из тока, док је у суштини она подлегала чаролији тог бесмисленог и помало напорног губљења времена.

Посматрао сам је често, како заокупљена игром, зарумењених образа и блиставих очију, читавом душом учествује у променљивим токовима хазарда. Испод абажура, лампа разлива благу светлост на сто, око кога група људи дубоко сконцентрисаних на карте које држе у руци, одиграва имагинарни лов, трчећи за заводљивим трагом фортуне. Скоро да видим ту аветињску силуету, дозвану страстима сеансе како застаје за леђима овога или онога. Тишина је, речи које падају у пола гласа само су путокази на променљивим и кривудавим стазама среће. Што се мене тиче, чекам онај тренутак када ће тихи и прождрљиви транс да обухвати све умове, када се, изгубивши памет, сви укоче каталептички нагнути, као над столом за призивање духова, да се непримећено повучем из тог уклетог круга и утонем у усамљеност својих мисли. Повремено, изашавши из игре, могу без скретања ичије пажње да напустим сто и тихо пређем у другу собу. Тамо је мрачно, само улични фењер из даљине шаље своју светлост. Са главом наслоњеном на стакло стојим једну читаву вечност и размишљам...

Над јесењим лишћем парка ноћ се нејасно осветљава црвеним блеском. У гранама дрвећа, уплашене вране се буде уз несвесно крештање, збуњене симптомима тог лажног свитања, полећу у бучним јатима и њихова тела пуне комешањем и таласањем црвенкасту таму, пуну горке ароме чаја и опадајућег лишћа. Полако опада и смирује се тај на читаво небо раширен хаос крила и кљунова, спушта се и седа на проређене крошње немиран, импровизован покров, пун страха, утихлих разговора и болних питања, и смирује се полако, коначно налазећи своје место и спајајући се са тишином лишћа које вене. И поново овладава дубока и касна ноћ. Пролазе сати. Врућим челом, притиснутим уз прозор, осећам и знам: ништа лоше више не може да ми се деси, пронашао сам пристаниште, мир. Наићи ће сада дуги ред година тешких од среће и ситих, бескрајан ток добрих и благих времена. У неколико последњих плитких и слатких уздаха моје груди се до врха пуне срећом. Престајем да дишем. Знам: баш као све живо – примиће ме једном смрт у свој загрљај, добродушан и сит. Лежаћу до дна засићен у зеленилу, на лепом, негованом локалном гробљу. Моја жена – како ће јој лепо стајати вео удовице – доносиће ми цвеће у светла и тиха овдашња поподнева. Из дна те пуноће устаје нешто као тешка и дубока музика, жалосни, свечани, глуви тактови величанствене увертире. Чујем моћне ударце ритма који расту из дубина. Са подигнутим обрвама, загледан у неку далеку тачку, осећам како ми се коса полако усправља на глави. Слушам, непокретно...

Гласни разговори ме буде из заноса. Смејући се распитују се о мени. Чујем Елизин глас. Враћам се из свог азила у осветљену собу, притварајући очи напојене тамом. Друштво се већ разилази. Домаћини стоје поред врата, разговарају са онима који напуштају кућу, размењују опроштајне учтивости. Моја жена прилагођава своје еластичне, слободне кораке мојима. Добро се слажемо у ходу и идући улицом, са нешто спуштеном главом, она ногом растура шуштаву гомилу увелог лишћа. Испуњена је игром, срећом која ју је пратила, испијеним вином и малим, женским пројектима. На основу прећутне конвенције тражи за та неодговорна маштања апсолутну толеранцију са моје стране, и замера ми на свакој трезвеној и критичној примедби. Зелена линија зоре се већ назире над тамним хоризонтом када улазимо у наш стан. Обухвата нас добри мирис топле и неговане унутрашњости. Не палимо светло. Далеки улични фењер црта на супротном зиду дезен завеса. Седећи на кревету у оделу, ћутећи узимам Елизину руку и држим је за тренутак у својој.

(1938)

http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/umetnost/knjizevnost/umetnicka/schulz/bschulz-saranac.php#_Toc19396779

Rudyard Kipling

Ako možeš da vidiš deo uništenog svog života i bez jedne reči ponovo da ga gradiš... i bez uzdaha podneseš gubitak. Ako možeš da budeš zaljubljen u svoju ideju, ali ne i lud od nje, ako možeš da budeš jak, ali ne i grub, da ne mrziš onog koji tebe mrzi, da se ipak boriš i da se braniš.

Ako možeš da vidiš kako tvoje reči izvrću nevaljalci da razdraže glupake i da slušaš kako luda usta o tebi lažu, a da sam ne kažeš ni jednu jedinu laž, ako možeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi, ako možeš da zadobiješ pobedu posle poraza i te dve varke podjednako primiš, onda će svi bogovi, slava i pobeda biti zauvek tvoji poslušni robovi i ono što je veće od svake slave i od svih kraljeva. Bićeš čovek,sine moj.

To rece Rudyard Kipling.

Srbija u tragovima

Jednog junskog prepodneva 1977. godine – pamtim s razlogom – prvu jutarnju kavu, espreso s hladnim mlekom, pio sam u bašti kafane «Šumatovac», zurio u plavo, suncem okupano nebo i sebe uhvatio kako donosim odluku da tog popodneva odem u London. Sex Pistols objavili su singl God Save The Queen, The Stranglers su se upravo hvalili debi albumom, The Clash su tih dana imali koncert... sasvim dovoljno razloga da bez frke organizujem weekend na Ostrvu; u Ljubljanskoj banci uzeo sam traveller's čekove i nešto funti; u prvoj ekspozituri JAT-a kupio avionsku kartu; poneo crveni pasoš u kojem nije bilo viza – iste nam, da podsetim mlađe stanovništvo današnje Srbije, nikad nisu ni trebale, većina vlasnika SFRJ-putovnice nije ni znala čemu služe vize... javio roditeljima da idem u Englesku i jedino što su me pitali – sećam se – jeste kad se vraćam.

Iz memorije sećanja (kako bi to, je li, nadahnuto rekla Svetlana Ceca Ražnatović) ovu sam epizodu izvukao kao jedini mogući odgovor na današnje naučno-fantastično pitanje kakvu Srbiju zamišljam, ako uopšte nešto zamišljam; biti slobodan da, kad ti padne na pamet, odeš u London ili Pariz ili Amesterdam, da od svoje plate sebi to možeš da priuštiš, da se ne jebavaš stojeći 96 sati u redovima ispred svake ambasade čijim ćeš činovnicima strpljivo morati da objašnjavaš razloge zbog čega baš hoćeš u London, da dokažeš da po Trafalgar skveru nećeš likvidirati Bošnjake kao što su to činili srpski nacionalni heroji tipa Mladića ili Karadžića ili pukovnika Beare, da obećaš da ćeš se pristojno ponašati jer ti Engleska nije Republika Srpska ili Kosovo i da se na Ostrvu hladnjačama prevozi sladoled a ne leševi.

Ali, kako je ovo The Serbia u kojoj ratne zločince celivaju premijer & patrijarh, kako je ovo zemlja u kojoj su ministri Velimir Ilić & Dragan Jočić – koji bi po najblažim plemenskim kriterijumima Nove Gvineje bili odavno hospitalizovani ili pojedeni, kako je ovo zemlja u kojoj iznova slušamo potresni argument da Haški Tribunal, recimo, nije formiran po samoupravnim propisima Pravnog fakulteta u Beogradu, kako je ovo zemlja u kojoj po fakultetima Crkva organizuje tribine o «vaskoliko odvratnoj Evropi», kako je ovo zemlja u kojoj radikali sa zarđalim kašikama imaju najveći broj glasača... koji *urac imam da zamišljam kad mi je sve izmišljeno!

Između pomenute Srbije i, recimo, mene – kao u nekim brakovima gde se partneri ne podnose, ali žive u istom stanu – problem je nastao onog časa kad se SFRJ-Srbija koju pamtim iz vizure onog junskog dana u «Šumatovcu», odjednom zaljubila u Miloševićevo duhovno spolovilo, počela da povraća i smrdi, preko noći zaboravila na svaku od božjih zapovesti i započela rat, rušeći, paleći i ubijajući sve oko sebe, oblikujući svest na principima rakije i noža, tobož u odbrani nekih nacionalnih interesa koji su se, videli smo, efikasno a posebice masovno branili u Srebrenici, Karadžićevim konc-logorima, do temelja oslobođenom Vukovaru ili trogodišnjim granatiranjem Sarajeva.
Kad ovih dana, nakon svega, desetak godina posle ex-yu-ratova, čujem podatak da se jedva pedesetak odsto ispitanika «kao kroz maglu» seća da se «nešto dešavalo» oko Sarajeva (eufemizam za bombardovanje) i da je sve manje onih koji pamte nekakve ratne zločine – a da ne govorim da ogroman broj onih koji nešto pamti istovremeno ne veruje da su se zločini stvarno desili... onda je razmišljanje o normalnoj Srbiji jednako kvadraturi kruga, na ivici teoretske šanse da vas usred mog rodnog Kraljeva udari meteorit optočen dijamantima!

Spoznaja da se srpsko društvo – kao u crtanom filmu – ubrzano vraća unazad i da smo 2005. bliži onom Miloševićevom duhovnom spolovilu nego što smo bili pre desetak godina, dokazuje se na najstrašniji način svaki dan; suđenje ubicama Zorana Đinđića odavno se pretvorilo u suđenje samom Đinđiću i njegovim saradnicima; medijski linč Čedomira Jovanovića – nezapamćen u istoriji pisane reči, bilo gde i bilo kad – ilustruje današnju Srbiju na njen najprimitivniji način, očigledno omiljen među nepisimenim stanovništvom koje sricanje slova smatra vrhunskom intelektualnom veštinom. Uostalom, kad pažljivije pogledate čitaoce tih «Kurira», «Nacionala», «Tabloida» ili ostalih toaletoida, lako ćete ustanoviti genetski kod niskog čela, smanjene uračunljivosti, micanje usana i podvlačenja prstom tokom Operacije «čitanja», visokog obrazovanja koje počinje i završava dubokom sumnjom u navodnu činjenicu da je Zemlja okrugla... U istoj toj glavi sve su vrste strahova pomešanih s mržnjom: strah od pokojnog Pape, od katolika, Islama, budizma, strah od crnaca (koje je lako prebiti u mraku kad su nevidljivo crni), strah od Evrope, strah od tržišne privrede u kojoj, zamislite, mora da se radi... novokomponovana mržnja prema Bošnjacima i istorijski utemeljena spram Hrvata koji su svi, je li, ustaše; mržnja prema onima koji znaju strane jezike i slušaju Alkaline Trio a ne, npr, DJ Krmka; mržnja pojedinačno i kolektivno, ksenofobija, nacionalna paranoja koja nas uverava da smo najpametniji, najveći, najmudriji i da nas je priroda, pravoslavni prijatelj, podarila najvećim penisima na Planeti!

Ako se već usudim da nešto zamislim – jeste da više ne budem okružen bradatim sveštenicima s krstovima od tri metra u rukama, u svakoj od mogućih situacija, od otvaranja bolnice preko diplomatskih prijema do obeležavanja četničkih slava; da više ne čitam o popovima koji u pauzi dijaloga sa Srpskim Bogom guze maloletne dečake, jer pravoslavni ponos negde moraju da gurnu!

Usudim se da zamislim zemlju u kojoj se danas pomahnitali ljudi neće baviti politikom 24 časa; usudim se da pomislim da London još uvek postoji i da ovih dana ima isto tako sjajnih ploča kao 1977; usudim se da pomislim da na kioscima više nema tabloida i da je novinarstvo, jebi ga, neka pristojna profesija; usudim se da zamislim televizijske emisije u kojima se neće pojavljivati mentalno obolelili likovi iz Miloševićeve ere; usudim se da pomislim da baš sve nije izgubljeno – ali me pojava Velimira Ilića vraća u realnost, reči Vojislava Koštunice me potpuno bude, lik Dragana Jočića me konačno trezni.

To, da se ne zajebavamo, jeste Srbija! Pa sad zamišljajmo koliko hoćemo!

PS. Tokom nekoliko sati rada na ovom tekstu, muzičku podršku davali su mi: Garbage, Alkaline Trio, The Unisex, Interpol, Madrugada, Tegan & Sara, The National i The Bravery.

Petar Luković
http://www.zamislisrbiju.org/forum/viewtopic.php4?t=176

Srbija - Oskar Davičo

Ja znam sva tvoja lica, svako šta hoće, šta nosi,
gledao sam sve tvoje oči, razumem sta kažu, šta kriju.
Ja mislim tvoju misao za čelom ti u kosi,
ja znam tvoja usta šta ljube, šta piju.
Ej, piju od tuge, od znoja, od muke,
od noći, od sijerka koji se teško melje.
Ja sam u mlinu, sred buke
žrvnja, čuo sve tvoje želje
i brige tvoje, oj, Srbijo među pesmama među šljivama
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među stadima,
oj, Srbijo, pesmo među narodima.
Pesmo tužna, meka si milošta
što plače kao krv grožđa, kao suza mosta,
kao onaj poljubac, onaj miris perja što utka
u gugutanje svoje gugutka.
Oj, milošto meka, klik si divlje plovke
nad jarom iz koje stasa
crveni ugalj sunca
u zrnu svakog klasa,
ali bosa pesmo gluve žalopojke,
kad prestaju pesme, kad počinju psovke?
Gladna ruke, slepe jadikovke,
kad će hajduk bune iz tebe da grune?
Psovke i psovke, ej, u čije zdravlje
zalud je oranje, zalud je letina?
Kletve i kletve, za čije je truplo kravlje
nabrekla Mačva od žita, oteklo Pomoravlje,
bure u bune, za čije se zube lavlje
dimi od mleka ovca i dimi planina,
kad Mačva nije sita, kad Mačva nije sita?
Kroz mukle lance dana, koža suvonjavih.
Svu su je proderali duboki rovovi bora.
Od rovovskog rata od zemlje poplavi
i skori se lice preko gladi - kora;
to lice što nije lice, ti dani što nisu dani,
ti dani ranjenih lica, ta lica kao tabani;
trnje im ne može ništa i ništa - udari…
A svako od tuge za dan
kao vek čitav ostari

I zbrčka se, oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama, među brdima,
oj, Srbijo,
pesmo među narodima.
Tužna pesmo, majko stara,
brat nam je u taljigama dovukao iz grada
kamenu ploču, kamenog dinara,
za med našeg znoja, vino našeg rada.
A đikaju deca u lazigaćama, pod kosom,
u blatu, među svinjama, među patkama,
hraniš ih, Srbijo, druže, više prosom, više postom,
više bajkama, uspavankama, više gatkama,
i pokrivaš ih mrakom što tako teško pada
da gnev po cele noći do oblaka pali
bunom iz koliba, polja, vinograda,
pevajući srcem što sebe ne žali
niz sedmu rupu na krajnjoj svirali,
oj, Srbijo među bunama, među šljivama,
oj, Srbijo među ljudima
na njivama,
oj, Srbijo među pesmama u grudima,
oj, Srbijo,
buno među narodima.

Oskar Davičo

Nemir - Oskar Davičo

Skoro ce doci, skoro ce proci,
skoro ce prestati, skoro ce stati.
Skoro ce bednom, skoro ce zednom,
dovoljno vode dati.

Skoro ce biti svi ljudi siti,
skoro ce, skoro ce ljudi
imati kuce, zaklon od tuce,
od kise i od studi.

Skoro ce nestati, skoro ce prestati
da se od straha ludi,
skoro ce biti sve sto cu sniti,
sve sto mi zelja zazudi.

O, tada ce, tada ce
svud biti palace,
svud bice kikota, smeha,
sanjace, pevace ljubav i prolece
s cvrkutom ispod streha.

Oskar Davičo

Ćelija - Oskar Davičo

Ćelija smradna, ćelija gadna.
Majko, majčice draga,
Tvoja draganja, nežnog majkanja
Željan sam. Izdaje snaga.

O, majko, muke. Ako me ruke
Tvoje mrtvoga prime
Hoće li suze, pasti na uze,
Hoćeš li reći: Sine?

- Sine, kuni me. Skote živote,
Uze mi sve moje drago.
Možda je krao, možda je klao,
Ipak, moje je blago.

Ne, nisam krao, ja nisam klao,
Za slobodu ja sam bio,
Za slobodu veću, za ljudsku sreću
Za život o kom sam snio.

Za život mio o kom sam snio
U borbi ja sam pao,
Za bolji život crni se ćivot,
Za život, život sam dao.

Oskar Davičo

Ništa, idete, borite se

To je Loneliness of a long distance runner, jedan čuveni film, Usamljenost trkača na duge staze. Pa ništa, čovek se bori i radi ono što misli da treba da uradi. I nekako se uvek pokazuje da smo mi u pravu, a ne oni. Draga moja Svetlana, na kraju čovek nema satisfakciju od toga, ali vi i ja znamo da smo u pravu i vaši slušaoci znaju da su u pravu, svako ko vas sluša i podržava zna da je u pravu, jer i jeste u pravu. Ne u smislu da čovek uvek misli da je on u pravu, ne, grešim i ja i to ne malo, ali u ovome smo u pravu. Zašto? Što smo mi na strani ljudskosti i ljudskih prava, humanosti, demokratskih tekovina. Svaki vaš slušalac je usamljen, ne zato što je on u manjini, nego što je njemu toliko jasno da je on u pravu i da su to očite vrednosti, da on ne razume kako drugi oko njega to ne vide.

Ali i u drugim društvima su se ljudi borili. Kad gledate onaj film Misisipi gori, ona tri mladića su ubijena samo zato što su išli da registruju crnce da glasaju, pazite zbog čega su oni ubijeni. Tada su crnci prvi put dobili pravo da glasaju u državi Misisipi, oni su išli da pomognu crncima da se upišu u biračke spiskove i zato su ubijeni. Znači, i u društvima mnogo razvijenijim od našeg se ljudi bore. Evo u Engleskoj je BBC ušao u rat sa Blerom, a ta zemlja je ipak kolevka evropske demokratije. Znači, ništa nije dato i ništa nije gotovo. Treba se boriti i usamljenost jeste cena hrabrosti. Ništa, idete, borite se. Naravno, čovek se vremenom ispuni gorčinom, a šta mislite kako je ovima koji su podržavali zločine? Pa nije valjda da svi mirno spavaju, neki da, ali nije valjda da se lepo i mirno spava kad izjaviš da je Srebrenica oslobođena, a tamo su kosturi osam hiljada ljudi koji su svi pobijeni za nekoliko dana. I samo još za kraj da kažem, na FEST-u je prikazan film o poslednjim danima Hitlera i on kaže, to je istorijski tačno - makar će mi čovečanstvo biti zahvalno što sam očistio svet od Jevreja. Bio je veliki aplauz u sali i niko sem Saveza jevrejskih opština nije reagovao.

Žarko Korać

http://www.b92.net/info/emisije/pescanik.php?nav_id=169120&yyyy=2005&mm=05

Nema promene bez promaje

Ako pokušam da primenim ovaj postupak na vlastiti «slučaj», stvar će izgledati ovako kako sledi... Srbija danas najviše liči na infantilnog i neodgovornog rekonvalescenta, možda čak prinudno hospitalizovanog, i dalje sklonog povremenom bežanju iz bolnice ili zloupotrebi psihoaktivnih supstanci, onih istih na kojima je bećarski «protripovala» celu poslednju dekadu XX veka, ne mareći za posledice po sebe i okolinu. Ohrabrujuće je, dakle, to što se radi o rekonvalescentu, kakav god on bio: to bi trebalo da znači da je ono najgore ipak prošlo, a da je «pacijent» kako-tako preživeo. Nevolja je u tome što se čini da je sam proces oporavka užasno spor i kontroverzan – s povremenim snažnim recidivima! – upravo zato što se čini kako je otpočeo i «kotrlja» se više kao posledica jednog lucida intervalla (ergo, nečega suprotnog od «žute minute»...) negoli ozbiljne i trajne promene stanja svesti. Srbija je na prelazu vekova više nalupana po glavi – a to boli! – nego što se u samoj toj glavi bog zna šta, prirodnom evolucijom i sazrevanjem, suštinski promenilo. Otuda i Velika Promena («Peti oktobar» i prateća ornamentika) izgleda više kao instinktivna (to jest panična: snažna ali površna!) samoodbrambena reakcija organizma dovedenog u neposrednu smrtnu opasnost negoli kao temeljita revizija «životnog stila». Nešto poput alkoholičara koji u jednom momentu prestane da pije, ali samo zato da svojoj jetri da šansu da se elementarno oporavi, ne bi li potom mogao s još većim elanom da je uništava. Razlika je, doduše, u tome što je Srbiji (u tri stepena: nakon Dejtona, nakon NATO-intervencije, i konačno nakon sloma ancien regime-a) glavnina njenih opijata silom oduzeta, zahvaljujući čemu je «balkanski bolesnik» iz Miloševićeve ere postao na dugi rok bezopasan po okolinu: opasan je još samo za sebe.

Teofil Pančić

http://www.zamislisrbiju.org/forum/viewtopic.php4?t=160

Ima li vaš život smisao?

Postoje trenuci u životu svakog čoveka kada se javi potreba za preispitivanjem svih vrednosti, društvenih i ličnih, a posebno onih koje se tiču značaja sopstvenog pređenog puta. Ko sam ja? Šta radim i zašto to radim? Kakav život živim? Šta želim od života? Kuda idem?

Sva velika pitanja poput ovih svode se na pitanje identiteta i smisla života, a trenuci u kojima se javljaju oduvek su bili vezani za proces odrastanja i sazrevanja. Vreme i okolnosti u kojima živimo ova pitanja još naglašenije postavljaju. Čak i kada ih, pritisnuti imperativom egzistencije i rutinom svakodnevice, nismo potpuno svesni, ona su tu, u vidu pozadinskog šuma...

Odogovorite na precizno definisana pitanja iz ovog upitnika, a po onoj mudrosti...

http://www.b92.net/info/zivot/zdravo.php?nav_id=164236&yyyy=2005

Aleksandar's World

Behind The Name

the etymology and history of first names
www.behindthename.com

aleksandar
alexander