Domovina

[1938]

После много перипетија и променљивих путева судбине, које овде не желим да описујем, нашао сам се коначно у иностранству, у земљи тако жељеној у сновима моје младости. До испуњења снова дошло је прекасно и у ситуацији сасвим различитој од оне коју сам замишљао. Стизао сам тамо не као победник, већ као бродоломник на мору живота. Та земља, у машти означена као сцена за моје тријумфе, сада је била терен за јадне, неславне, мале поразе, у којима сам, једну за другом губио своје узвишене и поносне амбиције. Борио сам се још само за голи живот и преморен, спасавајући, колико могу, бедну олупину од потонућа, гоњен променљивим ветровима судбине час тамо, час овамо, наишао сам коначно на то осредње велико провинцијско место, у коме је, у мојим младалачким сновима, требало да се налази вила, уточиште старог и славног мајстора од светске галаме. Не примећујући чак ни иронију судбине, сакривену у тој игри случајности, намеравао сам да се ту задржим неко време, да се негде склупчам, можда и да презимим, да дочекам следећу олују догађаја. Било ми је свеједно куд ће ме судбина даље одвести. Лепота земље за мене је бесповратно нестала, намучен и сиромашан желео сам још само мир.

Десило се, ипак, другачије. Дошао сам, очигледно, до некакве окретнице мога пута, до специфичног заокрета судбине, моје постојање је неочекивано почело да се стабилизује. Осетио сам се као да сам ушао у некаква повољна струјања. Свуда, где сам се обраћао, затицао сам ситуацију која као да је припремана за мене, људи су тренутно прекидали своје послове, као да су само на мене чекали, примећивао сам тај безрезервни блесак пажње у њиховим очима, ту тренутну одлуку, спремност да ми служе, као по диктату некакве више инстанце. Била је то нормална заблуда, изазвана добрим сплетом околности, тим спретним повезивањем нити моје судбине искусним прстима случаја, који ме је, као у месечарском трансу, водио од догађаја до догађаја. Скоро да нисам имао времена за чуђење, заједно са тим повољним током моје судбине дошао је некакав смирени фатализам, некаква блага лењост, поверење које ми је наредило да се без отпора предам гравитацији догађања. Осетио као надокнаду дуго незадовољеној потреби, дубоко засићење вечите глади одбаченог и непознатог уметника, као да је неко коначно схватио моје способности. Од кафанског музичара, који је тражио било какав посао, брзо сам напредовао до првог виолинисте локалне опере; отворили су се за мене ексклузивни кругови заљубљеника у уметност, као на основу давно заслуженог права ушао сам у најбоље друштво, ја, који сам дотле обитавао у полу-подземном свету декласираних егзистенција, слепих путника, у потпалубљу друштвене барке. Брзо су се легализовале, саме по себи улазиле су у мој живот амбиције, које су, као гушени и бунтовнички снови, у дубини моје душе водиле подземни и мученички живот. Боре узурпације и узалудне љубоморе отекле су са мог чела.

Све то описујем у скраћеном облику, некако из аспекта опште линије моје судбине, без улажења у детаље те чудне каријере, јер све то у ствари припада праисторији догађаја о којима желим да причам. Не, у мојој срећи није било ни трага од распусности, као што би неко претпоставио. Обухватао ме је само осећај дубоког мира и сигурности, знак, после кога сам са дубоким олакшањем схватио – поставши у току живота осетљив на све дрхтаје његовог лица, искусни познавалац физиономије судбине – да овај пут она не крије преда мном никакве подле намере. Квалитет моје среће налазио се на нивоу трајних и поузданих ствари.

Читава моја прошлост луталице и бескућника, подземна беда мојег бившег постојања одвојила се од мене и летела је уназад, као слика неког предела, искошена у зрацима залазећег сунца, која се још једном издигла изнад хоризонта, док ме воз, залазећи за последњу кривину, носи стрмо у ноћ, и пуним груди будућношћу која ми навејава у лице, та густа, опојна, помало димом зачињена будућност. Ово је место да кажем неколико речи о најважнијој чињеници, која је затворила и крунисала ту епоху среће и успеха, о Елизи, коју сам срео на мом путу у то време, и са којом сам се, после кратког и опојног вереничког периода, венчао.

Рачун моје среће је затворен и пун. Мој положај у опери је ненарушив. Диригент филхармоније, господин Пелагрини, цени ме, и тражи моје мишљење у вези са свим важнијим питањима. То је старчић који стоји на прагу пензије, и између њега, директора опере и челника локалног музичког друштва тихо је договорено да након његовог одласка диригентска палица без икаквих церемонија пређе у моје руке. Њу ми је и до сада позајмљивао више пута, било да диригујем концертима филхармоније, који су се одржавали сваког месеца, било да у опери заменим болесног мајстора, или када добри старчић није имао снаге да поднесе терет, туђе му духу, нове и модерне партитуре.

Опера је једна од најбоље опремљених у земљи. Мој хонорар је сасвим довољан за живот у атмосфери добробити, обогаћеној позлатом повремених недостатака новца. Неколико соба, у којима живимо, Елиза је уредила према свом укусу, јер сам ја лишен било каквих жеља и иницијативе у том смеру. Зато Елиза има врло одлучна, мада врло променљива правила уређења стана, која реализује са енергијом достојном виших циљева. Стално је у сукобу са достављачима, храбро се бори за некакву робу или нижу цену и постиже на том пољу успехе на које је изузетно поносна. На њен труд гледам са попустљивом нежношћу, али, истовремено, и са одређеним страхом, као на дете које се лакомислено игра на ивици провалије. Како је наивно када се мисли да борбом за хиљаду ситница нашега живота градимо своју судбину!

Ја, који сам срећно упловио у ту мирну луку – хтео бих још само да успавам њену пажњу, да јој не улазим у видно поље, да неприметно пригрлим своју срећу и постанем невидљив.

Град у коме ми је судбина дозволила ла нађем тако мирно и удобно пристаниште, чувен је по својој старој, поштовања достојној катедрали, смештеној на високој платформи, нешто удаљеној од последњих кућа. Ту се град нагло завршава, стрмо опада у јаругу пошумљену лешницима, и отвара се поглед на далеке пределе. То је последњи, већ неприметан траг кречњачког масива што стражари над пространом и светлом равницом провинције, широко отворене за топао дах запада. Постављен на таквом месту, град се затворио у слаткој и тихој клими, која је, у оквиру већег, општег, стварала некакво лично, минијатурно метеоролошко подручје. Читаве године ту бивају једва приметна, нежна ваздушна струјања, која на почетку јесени прелазе у један непрекидни и као мед густи ток, у неку врсту светле, атмосферске Голфске струје, у непрекидан и монотон ветар, сладак до заборава и благог нестанка.

Катедрала, изглачана протоком времена у богатом мраку својих витража, умножених без краја, дотеривана кроз многа поколења драгуљима лепљеним на драгуље, привлачи сада бројне туристе из читавог света. У свако доба године можете да их видите како са бедекерима у рукама пролазе нашим улицама. Они су ти који живе у нашим хотелима, претражују наше продавнице и антикварнице ловећи сувенире и пуне наше локале за забаву. Доносе са собом из далеког света мирис мора, полет великих пројеката, широки распон интереса. Дешава се да одушевљени климом, катедралом, темпом живота, дођу овде на дужи временски период, аклиматизују се и остану заувек. Други, одлазећи, одводе са собом жене, лепе ћерке наших трговаца, занатлија, хотелијера. Захваљујући тим везама, страни капитал бива често инвестиран у наша предузећа и ојачава нашу привреду.

Уосталом, привредни живот града већ дуги низ година тече без стресова и криза. Јако развијена индустрија шећерних прерађевина храни својом слатком артеријом три четвртине становништва. Осим тога, у граду постоји и фабрика порцелана са лепом, дугом традицијом. Ради она првенствено за извоз, а осим тога, сваки Енглез, враћајући се у своју домовину, сматра за питање части да наручи један од тих сервиса са толико и толико комада порцелана боје слонове кости украшен сликама града и катедрале које су ручно урадиле ученице наше школе за примењену уметност.

Уосталом, ово је град као и многи други у том крају, богат и правилно вођен – истовремено штедљив и предан пословима, као и заљубљен у комфор и добробит, али и амбициозан, и снобовски. Даме гаје једну скоро метрополску претераност у тоалетама, господа имитирају начин живота у престоници, помоћу неколико кабареа и клубова напорно одржавајући привид ноћног живота. Картарошке игре цветају. Робују им чак и даме и скоро да нема вечери да и ми не завршимо дан у неком од елегантних домова наших пријатеља, уз партију карата, која се не једном протезала до дубоко у ноћ. Иницијатива у тим питањима поново припада Елизи, која своју страст правда преда мном својом бригом за наш друштвени престиж, који захтева чест излазак међу људе, да се не би испало из тока, док је у суштини она подлегала чаролији тог бесмисленог и помало напорног губљења времена.

Посматрао сам је често, како заокупљена игром, зарумењених образа и блиставих очију, читавом душом учествује у променљивим токовима хазарда. Испод абажура, лампа разлива благу светлост на сто, око кога група људи дубоко сконцентрисаних на карте које држе у руци, одиграва имагинарни лов, трчећи за заводљивим трагом фортуне. Скоро да видим ту аветињску силуету, дозвану страстима сеансе како застаје за леђима овога или онога. Тишина је, речи које падају у пола гласа само су путокази на променљивим и кривудавим стазама среће. Што се мене тиче, чекам онај тренутак када ће тихи и прождрљиви транс да обухвати све умове, када се, изгубивши памет, сви укоче каталептички нагнути, као над столом за призивање духова, да се непримећено повучем из тог уклетог круга и утонем у усамљеност својих мисли. Повремено, изашавши из игре, могу без скретања ичије пажње да напустим сто и тихо пређем у другу собу. Тамо је мрачно, само улични фењер из даљине шаље своју светлост. Са главом наслоњеном на стакло стојим једну читаву вечност и размишљам...

Над јесењим лишћем парка ноћ се нејасно осветљава црвеним блеском. У гранама дрвећа, уплашене вране се буде уз несвесно крештање, збуњене симптомима тог лажног свитања, полећу у бучним јатима и њихова тела пуне комешањем и таласањем црвенкасту таму, пуну горке ароме чаја и опадајућег лишћа. Полако опада и смирује се тај на читаво небо раширен хаос крила и кљунова, спушта се и седа на проређене крошње немиран, импровизован покров, пун страха, утихлих разговора и болних питања, и смирује се полако, коначно налазећи своје место и спајајући се са тишином лишћа које вене. И поново овладава дубока и касна ноћ. Пролазе сати. Врућим челом, притиснутим уз прозор, осећам и знам: ништа лоше више не може да ми се деси, пронашао сам пристаниште, мир. Наићи ће сада дуги ред година тешких од среће и ситих, бескрајан ток добрих и благих времена. У неколико последњих плитких и слатких уздаха моје груди се до врха пуне срећом. Престајем да дишем. Знам: баш као све живо – примиће ме једном смрт у свој загрљај, добродушан и сит. Лежаћу до дна засићен у зеленилу, на лепом, негованом локалном гробљу. Моја жена – како ће јој лепо стајати вео удовице – доносиће ми цвеће у светла и тиха овдашња поподнева. Из дна те пуноће устаје нешто као тешка и дубока музика, жалосни, свечани, глуви тактови величанствене увертире. Чујем моћне ударце ритма који расту из дубина. Са подигнутим обрвама, загледан у неку далеку тачку, осећам како ми се коса полако усправља на глави. Слушам, непокретно...

Гласни разговори ме буде из заноса. Смејући се распитују се о мени. Чујем Елизин глас. Враћам се из свог азила у осветљену собу, притварајући очи напојене тамом. Друштво се већ разилази. Домаћини стоје поред врата, разговарају са онима који напуштају кућу, размењују опроштајне учтивости. Моја жена прилагођава своје еластичне, слободне кораке мојима. Добро се слажемо у ходу и идући улицом, са нешто спуштеном главом, она ногом растура шуштаву гомилу увелог лишћа. Испуњена је игром, срећом која ју је пратила, испијеним вином и малим, женским пројектима. На основу прећутне конвенције тражи за та неодговорна маштања апсолутну толеранцију са моје стране, и замера ми на свакој трезвеној и критичној примедби. Зелена линија зоре се већ назире над тамним хоризонтом када улазимо у наш стан. Обухвата нас добри мирис топле и неговане унутрашњости. Не палимо светло. Далеки улични фењер црта на супротном зиду дезен завеса. Седећи на кревету у оделу, ћутећи узимам Елизину руку и држим је за тренутак у својој.

(1938)

http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/umetnost/knjizevnost/umetnicka/schulz/bschulz-saranac.php#_Toc19396779