Saturday, June 04, 2005

Republika snova


[1938]

Овде, на варшавској калдрми, у ове вреле, тешке, мутне дане, преносим се мишљу до далеког града наших снова, узносим се погледом над овај предео низак, простран, валовит као Божији огртач бачен попут шарене крпе крај небеског прага. Јер читав овај крај подлеже под небо, држи га на својим раменима; тако шарено, вишеструко, пуно галерија, алеја, башти и прозора у вечност. Годину за годином овај предео ураста у небо, улази у зоре, цео се претвара у анђела у огледалима велике атмосфере.

Тамо где мапа предела већ добија одлике југа, постаје златна од сунца, потамнела и спаљена летњим врућинама, зрела као крушка – тамо, као мачак на сунцу, лежи она – та изабрана земља, та толико посебна провинција, то место једино на свету. Узалудно је просечним људима говорити о томе! Узалудно је тумачити да се тим дугим, таласастим језиком земље, којим овај предео дахће у врелини лета, тим земљоузом кроз спарину окренутом ка југу, том израслином самотно истегнутом међу благе мађарске винограде – да се тиме одваја то место од остатка планете и почиње да живи на сопствену руку, независно, крећући се неиспитаним путевима, покушавајући да буде свет за себе. Тај предео и један град у њему затворили су се у самодовољан микрокосмос, на сопствени ризик застали су на самој обали вечности.

Вртови предграђа стоје као на ивици света и кроз тарабе посматрају бесконачност анонимне равнице. Већ са друге стране ограде мапа предела постаје безимена и космичка, као Канаан. Над тим уским и изгубљеним парчетом тла отворило се још једном небо, дубље и пространије него на било ком другом месту, небо огромно, попут неке куполе, вишеспратно, упијајуће, пуно недовршених фресака и импровизација, летећих завеса и изненадних посвећења.

Како то да изразим? Док су се други градови разрастали у економију, расли у статистичким цифрама, у бројчаности – наш град је ступио у есенцијалност. Ту се ништа не дешава узалудно, ништа се не догађа без дубоког смисла и без предумишљаја. Ту догађаји нису краткотрајни фантоми на површини, ту они пуштају корење у дубину смисла и досежу суштину. Ту се у сваком трену доноси нека одлука која служи као пример и траје за сва времена. Ту се све дешава само једном и неопозиво. Због тога постоји тако велика озбиљност, дубоки акцент, туга која лежи на свему ономе што се овде догађа.

Сада, на пример, дворишта тону у коприве и коров, шупе и обори, криви и онесвешћени, упадају до појаса у огромне пузавице које пружају своје лишће према стрејама шиндром покривених кровова. Град је у знаку биља, дивље, халапљиве, фанатичне вегетације, која експлодира јевтиним, слабим зеленилом, отровном, паразитном и похлепном. То биље гори под додиром сунца, лишће дахће пламтећим хлорофилом – армије коприва, набујале и прождрљиве, руше културу цветних градова, врше освајачке походе на баште, преко ноћи јуришају на задње, небрањене зидове кућа и стаја, у рововима покрај путева постављају заседе. Чудно, каква лудачка, непродуктивна и узалудна виталност живи у тој прождрљивој мрви зелене супстанције, у том деривату сунца и воде. У пожару ових дана, она из трунке хлорофила изводи, гради ту набујалу и непотребну тканину, зелени живи песак, расплођен у милионе лиснатих равни, зелених и полужутих, што просијавају воденом, вегетативном крвљу биљака онесвешћених и влакнастих, што миришу оштро, ливадски, дивље.

У тим данима, задњи прозор магацина продавнице, који је гледао у двориште, био је заслепљен зеленом копреном, пунио се зеленим одсјајима, лиснатим рефлексијама, шумом лишћа, таласајућих пахуља зеленила, монструозне набујалости те дворишне, аветињске хорде. Силазећи у дубоку сенку, магацин се пресијавао у свим нијансама зелене боје, зелени таласи пловили су по њему целом дубином трема, као у старој шуми.

Град је тонуо у ту набујалу масу као у стогодишњи сан, онесвешћен пожаром, ошамућен блеском, спавао је стотину пута обавијен паучином, зарастао у зеленило, угушен и празан. У собама зеленим од лиснате завесе која је покривала прозоре, подводним и мутним као дно старе флаше, гасила су се племена мушица заувек заробљена и затворена у болној агонији израженој кроз монотоне и развучене ламенте, гневно и жалосно зујање. Прозор је полако сакупљао у себе сву ту распршену фауну на последњи, предсмртни боравак: огромни дугоноги комарци, који су дуго разбијали малтер на зидовима тихим вибрирањем својих аветињских летова пре него што су коначно, непокретни и мртви, заувек слетели на стакло, читава породична стабла мува и других инсеката израсли су у том прозору, разгранати спорим лутањем по прозорском крилу, размножена поколења тих мистериозних крилатих створења, плавичастих, као да су и сама направљена од стакла и метала.

Изнад излога, на врелом ваздуху тихо дрхте велике, светле, слепе тенде и пругасто и таласасто горе у блеску. Мртва сезона се излежава на празним плацевима, на ветром пометеним улицама. Далеки хоризонти набујали вртовима стоје у блеску неба, ошамућени и несвесни, као да су тек долетели са небеских пустиња – светли, пламени, косе рашчупане од лета – и већ у следећем тренутку, искоришћени, чекају на нови товар блеска, у коме се обнављају.

Шта радити у те дане, куда побећи од врућине, од тешког сна који као мора пада на груди у запаљеном подневном часу? Дешавало се да мајка у такве дане изнајми кола, и да сви, сабијени у њиховој црној кутији, пођемо ван града, на "Брдо". Кола су нас одвозила у брдовити, таласасти пејзаж. Усамљено возило дуго се клатило кроз запару међу грбавим њивама, купајући се у златној и врелој прашини пута.

Коњска леђа обло су се напрезала, кожа, сваких пар тренутка истресана меким ударцима бича, пресијавала се приказујући рад мишића скривених под њом. Точкови су се полако окретали, јецајући на осовинама. Старо возило је пролазило поред равних пашњака засејаних кртичњацима, међу којима су се шепурили кровови – разгранати и рогати – огромне, безобличне шупе пуне углова, израслина и нефункционалних додатака. Лежале су монументалне, као некакве краљевске гробнице, и у њиховом су се спокојном погледу одбијали далеки, расплинути хоризонти.

Задржавали смо се, коначно, на "Брду", поред зидане, широке крчме, која је самотно стајала поред потока, рефлектујући на небу свој разложени кров, стварајући на тај начин границу између две равни, два простора. Коњи су се са муком успињали до ње и сами се замишљено заустављали под тремом, под том линијом која је раздвајала два света. Иза крчме, отварао се поглед иа широки пејзаж, испресецан путевима, као стари гоблен пун различитих али врло избледелих боја, обавијен модрим, огромним и празним ваздухом. Ветар се дизао са те далеке, таласасте равнице, оживљавао коњске гриве и пловио под високим и чистим небом.

Ту смо се задржавали да преноћимо, или је отац давао знак да упловимо у тај предео распрострт као географска карта, широко разгранат путевима. Пред нама, по далеким и кривудавим стазама померала су се возила која су нас престигла, једва видљива са ове даљине. Настављали смо да се крећемо светлим путем који је вијугао кроз алеју трешања, све до, у то време још увек мале, бање, сакривене у узаној, зеленој долини пуној извора, текуће воде и шумећег лишћа.

У тим далеким данима, по први пут сам, заједно са пријатељима, подлегао тој немогућој и апсурдној мисли да одем још даље, даље од бање, на земљу ничију и божју, у спорну и неутралну пограничну област, где су се губиле контуре држава, гле је ружа ветрова блудно јурила сопствени реп под високим, вишеспратним небом. Тамо смо желели да се укопамо у ровове, да се одвојимо од одраслих, да у потпуности напустимо сферу њиховог утицаја, да прогласимо републику младих. Тамо смо намеравали да донесемо законе нове и независне, да уздигнемо нову хијерархију мера и вредности. Требало је то да буде живот под знаком поезије и пустоловине, непрекидних одушевљења и чуда. Чинило нам се да треба само разгрнути баријере и границе устаљених обичаја, стара легла у којима се лењо излежавао ток људске историје, па да се у наш живот излије свежина, велики талас непредвидљивог, потоп романтичних доживљаја и фабула. Желели смо да посветимо свој живот том потоку романтичне свежине, надахнутом извору авантура и догађаја, и препустимо се тим надирућим таласима, безвољни и само њима предани. Дух природе је, у суштини, био велики приповедач. Из његове суштине истицале су попут непресушивог потока фабуле и повести, романсе и епопеје. Читава велика атмосфера била је пуна романескних токова. Требало је само поставити замке под небом пуним фантома, забити штап који игра на ветру, и већ су се у клопци нервозно окретали ухваћени комади прича.

Решили смо да постанемо самодовољни, да створимо нова правила живота, установимо нову еру, још једанпут конституишемо свет, истина, у малом, само за нас, али према нашим укусима и љубавима.

Требало је то да буде бедемом опасан град, blockhaus, утврђен замак који господари над околином – пола тврђава, пола театар, пола визионарска лабораторија. Читава природа је требало да буде спрегнута у његову орбиту. Као код Шекспира, тај театар би залазио у природу, ничим ограничен, урастао би у реалност, примао у себе импулсе и надахнућа свега што живи, таласао са великим плимама и осекама природних токова. Требало је ту да буде чвориште свих процеса који се одвијају у великом телу природе, исходиште свих нити и свих фабула које су лутале кроз њену огромну и маглом обавијену душу. Желели смо, као Дон Кихот, да наш живот буде корито кроз које ће протицати све историје и романсе, да отворимо његове границе за све интриге, заплете и перипетије које извиру из велике атмосфере набујале фантастичности.

Сањали смо о томе да околина буде угрожена неком неодређеном опасношћу, обавијена тајанственим ужасом. Пред том опасношћу и пред тим страхом налазили смо у нашој тврђави сигурно уточиште и азил. Дакле, околином су трчала вучја стада, разбојничке банде харале су шумама. Правили смо планове места која треба осигурати, зидове које треба утврдити, спремали смо се да издржимо опсаду, пуни раскошне грознице и пријатног страха. Наше капије су прихватале све оне који су побегли испред разбојничких ножева. Код нас су налазили склониште и сигурност. У галопу су кроз наше капије пролазила возила прогоњена од дивљих звери. Гостили смо уважене и тајанствене странце. Губили смо се међу назнакама, покушавајући да проникнемо у њихов идентитет. Предвече, сакупљали су се сви у великој сали, где су се, при светлу треперавих свећа, слушале стално нове приче и исповести. У одређеном тренутку, интрига која је прожимала те приповести излазила је из оквира нарације и залазила међу нас – жива и жељна жртви, увлачећи нас у свој опасни вир. Неочекивана препознавања, нагла просветљења, невероватни сусрети постајали су део нашег приватног живота. Губили смо тло под ногама, угрожени неприликама које смо сами изазвали. У даљини се чуло завијање вукова, ломили смо главу над романтичним заплетима, напола и сами увучени у њихов вихор, док је под прозорима шуштала неистражена ноћ, пуна неформулисаних аспирација, прождрљивих и необухватних исповести, бездана, неисцрпна, сама у себи хиљадоструко запетљана.

Не без разлога се данас враћају ти далеки снови. Ниједан сан, ма колико био апсурдан и немогућ, не нестаје заувек, не бива узалудан. Сновиђење обухвата некакву глад стварности, некакву тежњу која обавезује реалност, неприметно расте као камата, постаје постулат, дуг који тражи покриће. Давно смо се одрекли наших снова о тврђави, а ето, после толико година, нашао се неко ко их је прихватио, схватио их озбиљно, неко наиван и веран у души, неко ко их је примио дословно, као чврсту валуту, узео их у руке, сматрао их нечим једноставним, не претерано проблематичним. Видео сам га, разговарао сам са њим. Очи су му биле невероватно плаве, нису биле створене да гледају, већ да се бездано и сањалачки стопе са небом. Причао је да када је дошао у тај крај о коме говорим, у тај анонимни предео, девичански и ничији – замирисало му је одједном поезијом и авантуром, угледао је у ваздуху готове контуре и фантоме мита како наткриљују предео. Пронашао је у атмосфери преформулисане обрисе те концепције, планове, прорачуне и табеле. Зачуо је позив, унутрашњи глас, као Ноје, када је добио наређења и инструкције.

Посетио га је дух те концепције залутао у атмосфери. Прокламовао је републику снова, суверену територију поезије. На толико и толико хектара земље, на равни пејзажа баченој међу шуме, прогласио је апсолутну власт фантазије. Назначио је границе, поставио дубоке темеље под тврђаву, претворио окопину у један огромни врт препун ружа. Гостинске собе, келије усамљене контемплације, трпезарије, холови, библиотеке... усамљени павиљони у парку, алеје и белведере...

Ко, прогоњен вуковима или разбојницима, дође пред капије те тврђаве – спасен је. Доживеће тријумфалан дочек. Скинуће му са леђа прашњаву одећу. Свечано опремљен, благ и срећан, ући ће у јелисејске мирисе, у ружину сласт ваздуха. Остаће далеко за њим градови и проблеми, дани и њихова врева. Ушао је у нову, свечану, блиставу праведност, збацио је са себе властито тело, као стару кожу, скинуо је маску гримасе прираслу на лице, препородио се и ослободио.

Плавооки није архитекта, његова улога је ближа редитељу. Редитељ пејзажа и космички сценариста. Његово умеће се заснива на томе да прихвата намере природе, да уме да чита њене тајне планове. Јер природа је пуна потенцијалне архитектуре, пројектовања и градње. Шта су друго радили неимари великих столећа? Слушали су широки патос пространих поља, динамичну перспективу даљине, нему пантомиму симетричних алеја. Давно пре настанка Версаја облаци на пространим небесима слагали су се за летњих вечери у пројекте широких ескоријала, ваздушне и мегаломанске резиденције, испробавали су идеје, могућности, огромне и универзалне аранжмане. Тај велики театар необухваћене атмосфере неисцрпан је у идејама, у плановима, у ваздушастим моделима – халуцинира огромну и надахнуту архитектуру, облачну и трансценденталну урбанистику.

Дела људских руку имају ту карактеристику да се, једном завршена, затварају у себе, одвајају се од природе, стабилизују се према властитим законима. Дело Плавооког није иступило из великих космичких чворова, траје у њима, до пола хуманизовано, као кентаур, спрегнуто у велике токове природе, још увек незавршено, још растуће. Плавооки позива све да наставе рад на њему, да граде, да помогну у стварању – јер сви смо ми по природи сањалице, браћа рођена под знаком мистрије, сви смо ми по природи градитељи...

(1936)

http://www.rastko.org.yu/rastko-pl/umetnost/knjizevnost/umetnicka/schulz/bschulz-saranac.php#_Toc19396777

1 comment:

romanticarka said...

mnogo los font, tesko za citanje :)